Požuri polako!
Post objavljen 16.11.2014.
Roditeljstvo je jedna od onih stvari kod koje stvarno trebate imati treće čulo te sposobnosti X-Men ekipe. Što veći izbor supermoći tim bolje. Dobro bi mi došle moći čitanja misli, zaustavljanja vremena, mjenjanja tuđih misli, prolaženja kroz zidove,...
Ma ne, zapravo najvažnije je pokušati se identificirati sa svojim djetetom/djecom i početi s pretpostavkom "nevin, dok se ne dokaže suprotno" .
Baš neki dan moj najmlađi sin je pravio puno buke s perlastim zavjesama na vratima. Prva mi je reakcija bila je da ga zamolim da prestane, možda čak i da se izderem "pa, što to pobogu radiš? Zašto se time igraš? Pored tolkih stvari za igru ti odabereš baš zavjese." No, odjednom sam odlučila se zaustaviti, poslušati svoj instinkt i samo promatrati, pitajući se gdje će to dovesti .
Savijao ih je, obmotavao, vrtio, provlačio, pa onda sve ispočetka. Ovamo onamo tamo, na sve moguće načine i strane. Nije mu išlo od ruke, nekako bi se uvijek izmigoljilo na kraju. Konačno je odustao i taman kad je krenuo, sam mu ja prišla i pitala ga šta je pokušavao da napravi.
Njegov odgovor mi još zvoni u ušima, to definitivno nije bilo ono što sam ja očekivala. Sa prizvukom frustracije u glasu mi je priznao da je želio da nađe načina da nekako veže zavjesu, jer svaki put kad prođe perle udare u okvir vrata i on počne da zveči. Želio je meni i tati dati mogućnost da se odmorimo, nije želio da nas probudi.
Krivnja (i zahvalnost jer sam poslušala instinkt i nisam burno odreagirala) me je preplavila. Koliko puta se desilo da nisam poslušala onaj instinkt i da sam podviknula bespotrebno na njih, samo zato jer mi se činilo previše posla u tom trenutku da se poistovjetim sa njima, nego sam napravila one brze odluke i pokazala nestrpljivost?
Znam da dajem sve od sebe da ih razumijem i da im dam priliku da mi objasne svoje geste, ali isto tako znam da jeste bilo trenutaka kad sam odreagirala po kratkom postupku.
Da, potrebno je mnogo više vremena da se spustim na njihov nivo. Da, isto tako je potrebno puno napora da ostavim svijet odraslih prosudbi i razmišljanja. Da, potrebno je puno samokontrole da pritisnem dugme za pauzu u zaustavim svakodnevno jurcanje od kojih se sastoji naš život i da samo bivam u trenutku, baš kao što to moja djeca čine. Ali vjerujte mi na riječ, nagrade su mnogo ljepše i dragocjenije od bilo kakve žrtve koju bismo tada napravili!
Čak i kad se osjećate pod stresom, čak i kad se osjećate da biste mogli naći prečicu burnom reakcijom-nemojte! Učite iz grešaka drugih, ne dozvolite sebi taj osjećaj krivnje i žalosti zato što ste posumnjali najgore, a ispostavilo se da ste bili u krivu. Baš kao što izreka "Reci ženi da je lijepa i biti će lijepa", tako i izreka "Pretpostavite samo najbolje o svojoj djeci 'e se obistiniti".
Savršeni su se rodili, na nama je sve ostalo, da to savršenstvo izvedemo do kraja.
Uživajte u svom roditeljstvu!
Ma ne, zapravo najvažnije je pokušati se identificirati sa svojim djetetom/djecom i početi s pretpostavkom "nevin, dok se ne dokaže suprotno" .
Baš neki dan moj najmlađi sin je pravio puno buke s perlastim zavjesama na vratima. Prva mi je reakcija bila je da ga zamolim da prestane, možda čak i da se izderem "pa, što to pobogu radiš? Zašto se time igraš? Pored tolkih stvari za igru ti odabereš baš zavjese." No, odjednom sam odlučila se zaustaviti, poslušati svoj instinkt i samo promatrati, pitajući se gdje će to dovesti .
Savijao ih je, obmotavao, vrtio, provlačio, pa onda sve ispočetka. Ovamo onamo tamo, na sve moguće načine i strane. Nije mu išlo od ruke, nekako bi se uvijek izmigoljilo na kraju. Konačno je odustao i taman kad je krenuo, sam mu ja prišla i pitala ga šta je pokušavao da napravi.
Njegov odgovor mi još zvoni u ušima, to definitivno nije bilo ono što sam ja očekivala. Sa prizvukom frustracije u glasu mi je priznao da je želio da nađe načina da nekako veže zavjesu, jer svaki put kad prođe perle udare u okvir vrata i on počne da zveči. Želio je meni i tati dati mogućnost da se odmorimo, nije želio da nas probudi.
Krivnja (i zahvalnost jer sam poslušala instinkt i nisam burno odreagirala) me je preplavila. Koliko puta se desilo da nisam poslušala onaj instinkt i da sam podviknula bespotrebno na njih, samo zato jer mi se činilo previše posla u tom trenutku da se poistovjetim sa njima, nego sam napravila one brze odluke i pokazala nestrpljivost?
Znam da dajem sve od sebe da ih razumijem i da im dam priliku da mi objasne svoje geste, ali isto tako znam da jeste bilo trenutaka kad sam odreagirala po kratkom postupku.
Da, potrebno je mnogo više vremena da se spustim na njihov nivo. Da, isto tako je potrebno puno napora da ostavim svijet odraslih prosudbi i razmišljanja. Da, potrebno je puno samokontrole da pritisnem dugme za pauzu u zaustavim svakodnevno jurcanje od kojih se sastoji naš život i da samo bivam u trenutku, baš kao što to moja djeca čine. Ali vjerujte mi na riječ, nagrade su mnogo ljepše i dragocjenije od bilo kakve žrtve koju bismo tada napravili!
Čak i kad se osjećate pod stresom, čak i kad se osjećate da biste mogli naći prečicu burnom reakcijom-nemojte! Učite iz grešaka drugih, ne dozvolite sebi taj osjećaj krivnje i žalosti zato što ste posumnjali najgore, a ispostavilo se da ste bili u krivu. Baš kao što izreka "Reci ženi da je lijepa i biti će lijepa", tako i izreka "Pretpostavite samo najbolje o svojoj djeci 'e se obistiniti".
Savršeni su se rodili, na nama je sve ostalo, da to savršenstvo izvedemo do kraja.
Uživajte u svom roditeljstvu!
